Uz pojam "brojanje karata u bakari" ide trezven pogled na opklade. Oko bakare kruži više priča nego oko bilo koje druge kartaške igre: o nizovima sa table, o sistemima uloga, o brojanju karata u kutiji. Većina tih priča obećava ono što pravila ne dozvoljavaju. Igra je jasna i kratka, a njena cena zavisi od toga koja se opklada bira i koliko dugo se igra, ne od sistema.
Sporedne opklade u bakari stoje pored glavnih polja: na par u prve dve karte jedne od ruku, na prirodnu ruku, na razliku u zbiru. Plaćaju mnogo, ponekad i trideset prema jedan, ali dobijaju retko. Da li vrede sporedne opklade u bakari? Računski ne vrede, jer je prednost kuće na njima nekoliko puta veća nego na bankaru ili igraču. Ko ih svejedno igra, neka ih shvati kao skupu zabavu sa malim ulogom, a ne kao način da nadoknadi gubitak.
Brojanje karata u bakari je moguće u teoriji, ali ne donosi ništa. U blackjacku svaka odigrana karta menja izglede na primetan način, a u bakari je taj uticaj tako slab da se prednost javlja tek pri kraju kutije, i to retko. Igrač ne odlučuje o vučenju, pa znanje o preostalim kartama utiče samo na visinu uloga. Proračuni pokazuju da se trud ne vraća ni u najboljem slučaju, a kazini to znaju, pa ga u bakari ni ne zabranjuju.
Ne govori. Karte i pravila vučenja određuju svaku ruku iznova, pa zapis prethodnih ishoda ostaje samo podatak o prošlosti.
Zavisno od kućnih pravila, osam ili devet prema jedan; ta razlika menja cenu igre, pa se proverava na stolu ili u opisu igre.
I elektronski sto i sto uživo sa dilerom pred kamerom imaju brži ritam nego sala, pa unapred zadat broj ruku drži trošak pod kontrolom.
Opklada na bankara, i pored provizije, jer na njoj kuća ima najmanju prednost od svih polja na stolu.